Став
ПОШТОВАНИ КОРИСНИЦИ, У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ ВИ СТЕ ИДИОТИ…
Пише: Милан Кнежевић
Како да реагује обичан, релативно нормалан човјек кад на екрану свог телевизора умјесто слике са утакмице или дугоочекиваног филма види натпис (на „матерњем“ језику) „Поштовани корисници, у складу са Законом о електронским медијима, нијесмо у прилици да емитујемо овај програмски садржај јер канал није откупио права за Црну Гору“.
Послије „матерњег“ на енглеском, па на руском…
Застрашујућа је чињеница да данас у Црној Гори не можете да приступите жељеном и већ плаћеном телевизијском програму, иако његов садржај није у колизији са законским прописима који би се бавили ремећењем нирване јавног мнења, ауторских или сродних права, угрожавањем било кога и било чега сем нечијих корпоративних и политичких интереса који су, сами по себи, у колизији и са законима и са здравим разумом.
О каквим правима која „канал није откупио“ је заправо ријеч и ради ли се овдје у ствари о покушају маскирања најригидније цензуре, односно њеном потурању под, ето, небригу неке телевизије о својим гледаоцима?
Како то да неки канали увијек имају откупљена сва права и њихове кадрове никада не могу да „украсе“ бизарна упозорења овог типа, а неки су исјецкани, готово на сатном нивоу?
Кад је неко видио сличну закрпу на кабловској позицији на којој се налази, сасвим случајно, BBC? Или рецимо CNN, чак и Нова М?
Колико често бивамо упозорени са ХРТ1 и 2, а колико са РТС1 и 2 или РТРС-а?
Занимљиво је да је управо РТС тај који готови ни за један озбиљан садржај није „откупио права“ емитовања у Црној Гори. Како када је ријеч о садржајима сопствене продукције, тако и о онима за које је очигледно добио права емитовања (али не и у Црној Гори).
Да ли је могуће замислити ситуацију у којој „независни регулатор“ у Уједињеном Краљевству врши двадесетчетворочасовни мониторинг (снимање и анализу) свих телевизијских програма, као би спријечио да евентуално неко емитује садржај за који није „откупио права“? Или, како нешто слично, уз обилату употребу услуга независних експерата, ради Њемачка?
Наравно да није могуће. То би био покушај прављења куће од крова.
Много питања али одговор је у принципу једноставан: поменути механизам користи се као згодно политичко средство, закукуљено компликованим процедурама и прописима, како би се „огадила“ и помисао на тачно одређене медијске садржаје, који су, уз сав ризик такве оцјене, готово по правилу регионалног карактера и, опет готово по правилу, из Србије.
Знаковито.
Како иначе другачије протумачити чињеницу да нема готово никаквих проблема са праћењем садржаја из националних спортова из региона, сем из Србије? Како се однијети према томе да читав раздробљени Балкан може да гледа утакмицу Милан – Црвена Звезда сем Црна Гора?
Без обзира да ли то, иначе лоши, црногорски Закон о медијима и Закон о електронским медијима заиста санкционишу, свако онемогућавање појединачног тј. сасвим личног и персонализованог приступа већ плаћеним медијским садржајима јесте најприје цензура, а потом и њен технички и политички примитиван покушај спровођења, кликом на дугме у посједу црногорског Великог Брата.
Да се не би непримјереним емоцијама контаминирао црногорски грађанин, иако је све то већ платио.
Некад је оваква вулгарна формулација на тв екрану и имала смисла. Наравно, ријеч је о времену када се емитовао аналогни телевизијски сигнал, тј. док смо слику ловили пентрајући се по терасама и крововима, а свима је било омогућено једно исто – неколико канала у власништву државе. Пошто се, изузимајући кратак период на самом крају те ере када су се појавиле и приватне телевизије, ништа друго није могло видјети у етру, а било је доступно свима, под истим условима, логично је да је садржај са неког другог простора и од неког другог аутора могао стићи само тако што би био продат, па купљен… те кроз те трансакције, преко једино доступних тв канала прослијеђен гледаоцу.
Данас је приступ било којем садржају, на друштвеним мрежама које увелико преузимају примат класичним медијима, па и на самим медијима, потпуно персонализован. Само слијеп и потпуно необавијештен човјек не види куда иду савремени електронски медији. Не ка даљем развијању кабловског или сателитског приступа, већ ка ИПТВ-у, односно интернет приступу садржајима који интересују сасвим конкретног корисника. Тај корисник не тражи и не интересује га приступ неком тв каналу, или групи канала посредством кабла, већ тачно одређеном садржају, односно емисији. Сваки озбиљан медиј, који бије битку за публику, поставиће свој производ макар на You Tube.
Гдје су ту онда кабловски оператери? Гдје су „независни регулатори“ који шаљу морбидна упозорења корисницима? У сваком случају не у позицији цензора у којој сада јесу. Без власника медијских садржаја, па и њихових корисника, моћи ће да се сликају са својом регулативом.
Контролу ће вршити и читавим простором управљати неко други. Неко на кога мали, и у сваком погледу мали, неће имати никакав утицај.
Али, то је нека сасвим друга тема.
Зар портали нису примјер који то идеално илуструје?
