Саопштење за јавност Покрета за Пљевља
КОМИТСКИ, МАРШ!
Дубоко загазивши у 21. вијек, човјек, грађанин, ни за живу главу неда право гласа другом човјеку, комшији, колеги, пријатељу или брату. Исто оно право које има и сам и које би да љубоморно сачува, само за себе. Неприкосновено право грађана, да бирају и да буду бирани, представља основни постулат демократије, тамо гдје је она жива. Онамо гдје се то ускраћује, полако се губи пулс владавине народа и друштво лагано клизи у тоталитаризам, диктатуру или фашизам.
Са друге стране, право да одлучују о нашим животима, би да дају онима који су отишли хиљадама километара далеко, прије неколико деценија и који дједовину обилазе само на дан избора. Уз један, једини услов, да нису Срби! То су модерни свјетоназори новог, комитског покрета који ових дана пријети „радикализацијом протеста“. Уз повике „не дамо државу“, усташке стихове „популарног“ Томпсона и сочно помињање четничке мајке, комитски радикали ових дана бране „грађански“ Монтенегро.
Ко су комитлије, ко их организује и ко је њихов духовни вођа, није тешко наслутити. Зар није, први комита нације, одмах након пораза на прошлогодишњим августовским изборима, запјевао хит, „Поћи ћу у шуме“! Aли, још увијек, никуд није мрднуо из фотеље предсједника и удобног мајбаха. Нема ни трунке сумње, да је Он, без имало задршке, спреман да то брани до последње капи, туђе крви. Ето, дакле, иза ког грма се крије зец који стоји иза комитских маршева, што се марширају ових дана, уз пун резервар и сендвич са „његушком“.
У актуелном, друштвенополитичком тренутку, намеће се једино логично питање. Има ли нова демократска власт снаге, да подијељено и посрнуло црногорско друштво врати са ивице амбиса? Хоће ли, смије ли и може ли дозволити, да шачица тзв. комита, зауставља живот и креира правне стандарде Скупштини и Влади? Да блокира саобраћајнице, да пријети, уцјењује, вријеђа и псује нечију мајку, макар она била и четничка. Не тако давно, њихови претходници су народ „навикавали“ на неку нову Црну Гору пендреком, сузавцем, марицом и тамницом.
Од примјера чојства и јунаштва, поред оног величанственог јуриша на хаубу владиног возила, комите су до сада још успјеле да изударају војника. Ненаоружаног и у униформи државе, у коју се толико куну и за коју би да гину. То би ваљда требало да се зове комитски. Марш!
