ДЈЕЛОВАЊЕ СЕКТИ И КАКО ИХ ПРЕПОЗНАТИ
Пише: Др Хаџи Милош Гачевић
Ријеч „секта“ потиче од латинске ријечи „sequi“, што значи слиједити. Ту је ријеч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Свака од секти на свој начин извлачи из контекста одређене дијелове из Светог писма и дају им нарочит значај и на основу тога се ствара тајно учење. Тако су и у првим вјековима хришћанства највећа секта била гностици, који су се развили у Александрији, сматрајући да су само они носиоци истине и да су апостоли једино њима дали тајно учење које су скривали. У свијету постоји на хиљаде секти и све оне нуде неко ново спасење или учење.
Проблем са сектама нашег доба није у томе што оне постоје, него у томе како се представљају и чиме се служе у задржавању и искоришћавању следбеника. Вјешто су прикривени, а у основи крајњи и суштински циљ свих вјерских секти је моћ, прије свега вјерска и финансијска, а затим и просвјетна, културна и на крају војна. У остварењу својих циљева прибјегавају различитим активностима, тако да неке секте примјењују технике које изазивају стање измјењене свијести код практиканата, а за које не знамо какво ће дејство имати код истог, те да ли кандидат има природно већи или мањи степен свијести. На вјешт начин постиже се превасходан циљ а то је, између осталог, да се од сваког новопридошлог члана направи фанатични вјерник, а за награду он ће се наћи међу оним ријетким који ће се сјединити са богом, бити спасен, просвијетљен и слично.
У секти у почетку све изгледа лијепо. Поштовање, хваљење, разумјевање и уздизање распаљују у новопридошлом страсну жељу да се што прије укључи и судјелује у мисији секте. Све више и више члан се обавезује да буба лекције из учења секте, спроводи ритуале, да дијели летке, брошуре, литературу, касете, слике и друге ствари. Док се чланству сугерише послушност и скромност, те док оно растура пропагандни материјал, зарада се слива у џепове вођа. Мотиви приступања секти могу бити разни – религијски, социјални и материјални проблеми.
Према ставовима секте се дијеле на конверзионистичке (које теже да измијене свијет и човјека), адвентистичке (вјерују у наступајући слом и поновни долазак Христа и припремају се за њега), интроверзионистичке (окрећу пажњу својих сљедбеника од свијета и усмјеравају је на сопствено духовно просветљење), гностичке (заступају мистичка учења), сатанистичке (заснивају се на обожавању богова зла), те вештичји покрет који, као и сатанисти, заступају деструктивне методе. Вјештице величају женски принцип и његују култ Богиње мајке. Данас у Енглеској постоји међународно удружење вјештица и вјештаца. Када се говори о синкретистичким и сатанистичким сектама, ту је, прије свега, одступање од Светог писма и смјеса окултизма, магије, хиндуизма, будизма и „New age“-a. Свједоци смо да се у данашње вријеме највише промовишу псеудохиндуистичке и далекоисточне секте и највише су заступљене у милионским градовима.
Такво дјеловање је јако тешко и спознати за оне који су вјерски необразовани, јер свака секта има своје скривено учење и значење које је тешко распознати. Захваљујући професору Срђану Симићу који нас је обучио из предмета „Вјерске секте“, успио сам пар мени драгих људи да укажем на опасност хиндуистичких секти, а који се се били уплели у замку њиховог учења, указујући им праву истину шта се налази иза тих њихових тајних учења о некаквим енергијама и медитацијама са посебном мантром.
Набројаћу овом приликом неке од најопаснијих хиндуистичких секти: „Учење Саи Бабе, Шри Чинмој, Ошо Багван Раџниш, вјерска заједница Харе Кришне“, „Следбеници индијске црне богиње Кали“. Хиндуизам се представља као плагијаторска и фалсификаторска учења разних надригуруа и гуруа раширених по Западу. Хиндуизам је по свом саставу доста близак сатанизму. Када су једном приликом упитали једног светог старца са Свете Горе – на које мјесто на земљи је пао Луцифер када се побунио против Бога, он је одговорио да је то планина ТИБЕТ. Зато је веома важно за све оне који своје студије настављају у великим градовима да буду на опрезу. На првом мјесту треба избјегавати сваки контакт са њима и било какав разговор, јер су секташи јако начитани и слаткоречиви. Треба избјегавати њихове тајне скупове и одбијати њихове позиве. Чланови секти су најчешће млади између 12 и 20 година којима се разним психолошким методама намеће један нови систем вриједности, који је у супротности са религијским нормама и друштвеним системом уопште. Неке секте приморавају младе на суицид како би се жртвовали за Сотону.
Све то указује на један озбиљан друштвени проблем који је нажалост код нас још увијек доживљавао као „мит“ и који је још увијек „табу“ тема у нашем друштву. Када нека негативна појава почне да се шири свијетом често сматрамо да ће нас то заобићи. Међутим, у току своје европске мисије оснивач „Сатанине цркве“, Мађар поријеклом, Шандор Ла Веј, још је средином осамдесетих година посијао своје дјеловање по читавој Југославији. Једна од њих, „Црна ружа“, можда је најбројнија, јер према званичним подацима сједиште јој је у Београду и Новом Саду и имају око 3.000 следбеника распоређених у преко 50 група. Из „Црне руже“ настали су „Лоша вјера“, „Ватра пакла“, „Црна Шкорпија“, „Сатанини сљедбеници“ , „Сатанина браћа“, „Сатанини витезови“, „Даркери“ и „Сатанске војводе“. Ни за једну од ових секти не бисмо знали да, нажалост, нису оставиле неки криминални траг иза себе. Припадници ове секте окупљају се најчешће на гробљима и читају одређене дијелове Сатанске библије и врше обред црне мисе. Најчешће су то журке на гробљима, уз конзумирање наркотика или алкохола, уз ломљење крстова и исцртавање пентаграма на надгробним споменицима. Додајем да дјевојке припаднице „Црне руже“ имају посебно име и то „Црна шкорпија“. И њих је налакше препознати по начину одијевања. Дуге масне косе, црна гардероба, мајице са натписом Metalica i Slayer, ланчићи са изврнутим крстовима као и пентаграми, знак руже на врату, или руци и слично. Њихово највеће сједиште у свијету је у граду Сан Франциско, где постоји прва Сатанина црква у свијету. Сви они који желе да се више упознају са сектама и њиховим дјеловањем, могу то учинити преко књиге „Вјерске секте“, господина Зорана Д. Луковића, инспектора полиције, који већ годинама ради на њиховом сузбијању. За сада у нашем граду не постоји неко опасно дјеловање било које секте која може да угрози живот и безбједност младих људи, али увијек у свему треба имати опрез.
