У част обиљежавања четрдесет пете годишњице од смрти епискиопа будимљанско-полимског и сремског, Макарија Ђорђевића, синоћ је у свечаној сали Дома културе у Пријепољу, с благословом епископа милешеваског Атанасија, одржано предавање мр Бојана Струњаша под називом „Милешевски и пљеваљски крај у вријеме епискиопа будимљанско-полимског Макарија Ђорђевића.″ Говорећи о лику и дјелу епископа Макарија, професор Струњаш је на почетку предавања укратко подсјетио на животопис овог знаменитог српског архијереја који је рођен у Коцељеви код Шабца 1903. године. Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у Београду, а Богословију у Сремским Карловцима. Потом завршава Богословски факултет.
„Макарије Ђорђевић је 1942. године одлуком митрополита српског и замјеника патријарха српског, Јосифа Цвијовића,постављен за игумана Манастира Свете Тројице у Пљевљима, будући да је убиством тројичког архимандрита Серафима Џарића игуманско мјесто било упражњено. Међутим, тадашња италијанска команда у Пљевљима на челу са генералом Ђованијем Еспозитом није одобрила игуману Макарију да обавља своју дужност, па је после непуна два мјесеца морао напустити Пљевља и вратити се у Србију″, истакао је Струњаш.
Након уводног излагања на предавању је било ријечи о оснивању Будимљанско-полимске епископије и приликама које су у то вријеме владале у Пљевљима и Пријепољу. „Будимљанско-полимска епископија основана је у мају 1947. године и за њеног првог епископа изабран је дотадашњи архимандрит Манастира Раковице, Макарије Ђорђевић. Арондацијом између епархија, Пријепоље и Пљевља су издвојени из Дабро-босанске митрополије и припојени новооснованој епархији. Тако су се у саставу васпостављене Будимљанско-полимске епархије, осим пљеваљског и пријепољског среза, нашли и: прибојски, нововарошки, сјенички, бјелопољски, берански и андријевачки срез.
Владика Макарије Ђорђевић долази на чело Будимљанско-полимске епископије у тешко послератно вријеме. На простору који му је повјерен на духовну управу током Другог свјетског рата убијено је четрдесет свештених лица, од тога је само у Пљевљима мученички пострадало дванаест свештеника и свештеномонаха. Убијен је и милешевски игуман Нестор Тркуља и архијерејски намјесник пријепољски Данило Шиљак. Други свјетски рат су преживјела само три пљеваљска свештеника: Милан Крезовић, Радован Нововић и Павле Џаковић. Епископ Макарије се смјело ухватио у коштац са свим невољама у повјереној му епархији (опљачкани и опустошени манастири и цркве, малобројно свештенство и монаштво, терор комунистичких власти…). За архијерејског намјесника пљеваљског поставља угледног свешетеника Милана Крезовића, а за архијерејскоиг намјесника пријепољског именује свештеника Бранимира Пурића. Њих двојица су му били велики ослонац и као искусни духовници помогли су му да сачува вјеру у народу. Епископ Макарије је и сам живио у оскудици и сиромаштву и често бивао предмет напада тадашње власти, али му то није сметало да очува светосавски дух српског народа у свим крајевима које је обухватала његова епархија.
Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, владика Макарије је 1955. године постављен за епископа сремског и на тој дужности ће остати све до смрти 1978. године. Био је човјек благе и кротке нарави, пун љубави према свима, а поготово према дјеци. Нарочито је очински бринуо о породицама убијених свештеника које је и материјално помагао, чак и по одласку на службу у другу епархију″, истакао је између осталог професор Струњаш.
Своје опсежно предавање о владици Макарију Ђорђевићу Струњаш је завршио тако што се захвалио својој професорици Српског језика и књижевности, Стаки Пријовић, која му је уступила једно Макаријево писмо, упућено њеној мајци, попадији Даници, супрузи звјерски убијеног свештеномученика Душана Пријовића, пароха бучанског. Читање Макаријевог писма у пријепољској публици је изазвало емоције, па чак и сузе.
