У Градском парку почивају бројне жртве
На простору пљеваљске општине, посебно у градској зони Пљеваља, налази се велики број масовних гробница и скривених гробова из Другог свјетског рата. На поменутим локацијама почивају жртве комуниста, односно припадника партизанског покрета.
У другој половини августа 1944. године припадници четничког покрета извукли су се испод контроле њемачког окупатора, припремајући се да нападну њемачке снаге на подручју источне Херцеговине. Тако док су се Њемци још увјек налазили у градском подручју Пљеваља четници су се концентрисали на подручју Мељака. Зборно мјесто за мобилизацију је била порушена школа у селу Подгори. Са те локације 3. септембра 1944. године Прва пљеваљска бригада Југословенске војске у Отаџбини, под командом Милутина Јеловца, одлази у Херцеговину. Заједно са херцеговачким бригадама пљеваљски четници су водили борбу са Њемцима и усташким формацијама, како би се отворио пут за искрцавање западних савезника у подручју Дубровника и како би се створили услови за повратак Краља Петра Карађорђевића у Југославију. На подручју Пљеваља остаје Друга пљеваљска бригада ЈВУО, под командом Васа Драгаша. Њемачке главне снаге око десетог септембра, заједно са муслиманском милицијом, напустају Пљевља и одлазе у Пријепоље. У граду остаје Друга пљеваљска бригада ЈВУО, чија се команда налазила заједно са командом Првог милешевског корпуса у хотелу „Српски Краљ“, на мјесту гдје се данас налази ресторан „Зеленгора“. Током 13. септембра 1944. године једна њемачка колона од неколико возила долази из Пријепоља у Пљевља. Четници по наредби мајора Радомана Раилића, команданта Првог милешевског корпуса, покушавају да разоружају њемачке официре и војнике, али окупаторски војници пружају отпор и крећу у повлачење према Пријепољу. Према свједочењу Славка Драгашевића, који је у то вријеме био дјечак, у непосредној близини хотела „Српски Краљ“ погинуо је један њемачки официр. Четницима је, према више свједока, пошло за руком да ликвидирају и неколико њемачких војника али нису успјели да разоружају и заробе све окупаторске војнике и офоцире.
Од 13. септембра 1944. године у Пљевљима више нема окупаторских војника. Њемачки војници више никада нису дошли у Пљевља. Од 13. септембра на простору тадашњег пљеваљског среза, а данашње пљеваљске општине води се искључиво братоубилачки рат између припадника четничког покрета, односно Југословенске војске у Отаџбини, и комуниста. Четничке снаге током читавог септембра држе Пљевља под својом контролом, али се под притиском комуниста 8. октобра повлаче према Чајничу. Комунисти заузимају Пљевља и таква ситуација остаје до 1. новембра када комунисти испред четничких снага, које долазе из Србије, бјеже из Пљеваља. Након што су четници 20. новембра напустили Пљевља, односно након што су се повукли на подручје Бољанића, комунисти опет улазе у Пљевља. Од тог датума комунисти утврђују своју власт и врше брутални обрачун са својим неистомишљеницима. Многи пљеваљски цивили се хапсе, одводе у затворе, муче и убијају. Њихова тијела се бацају у бројне јаме, напуштене окупаторске ровове и бункере, гдје и данас почивају.
Славко Настић биљежи да су се од 20. новембра 1944. године па до маја 1945. године, на више локација формирале масовне гробнице. Један број тих масовних гробница се налази у Градском парку, гдје се и данас могу примјетити бројне неравнине и трагови од некадашњих ратних ровова.
„У исто вријеме на периферији Моћевца, у манастирским шљивицима, настало је још неколико масовних гробница. У шљивицима су током рата боравиле војне јединице под шаторима. Неке од њих су ископале ровове за евентуалну одбрану или као заклоне од напада из ваздуха. По одласку војске ти ровови су остали незатрпани. Партизани су их искористили као погодна мјеста гдје су ноћу доводили своје жртве, убијали их, бацали у ровове и затрпали. Преко дана мјештани су пролазили туда и примјећивали трагове затрпавања. Највише су ти ровови попуњени жртвама при врху горњег шљивика на падини Главице, испод пјешачке стазе која води кроз бориће, касније борову шуму, а иде паралелно са манастирским путем и са њим се спаја изнад долине Скакавца.“
Настић објашњава да су хапшења и ликвидације вршили припадници ОЗН-е. Затвореници из комунистичког логора у Пљевљима су морали закопавати убијене, док су жртве биле из пљеваљског краја али и из других крајева, односно сусједних општина.
„Команда подручја се налазила у кући покојног професора Митра Обрадовића код Милет баште. Једно одјељење те команде било је смјештено у кући Рајка Бајчетића, познатијег као Раја Гркића у Моћевцу. Шапатом се говорило у Моћевцу да у Рајову кућу доводе затворенике, а прије зоре их некуда одводе. Прве комшије Раја Гркића били су Турубатовићи. У то вријеме у Турубатовића башти било је неки ров који су ископали Италијани док су били у Турубатовића кући. Мајка Јована Турубатовића пошла је једног јутра у башту и опазила да из оног рова вири комад ћилима. Повукла је ћилим, а указале су се људске ноге. Кад је то сазнао и видио, Јован Турубатовић је то пријавио градском народном одбору. Нешто касније, у Турубатовића башту дошло је пет људи. Један је наређивао, а четворица су из рова извукли леш умотан у ћилим. Однијели су га, тако у ћилиму, до горње манастирске баште гдје је било ровова и затрпали су га у један од тих ровова.“
НАСТАВИЋЕ СЕ …..
