Поводи
СЈЕЋАЊЕ НА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ПЕТРА Ђ. РОСИЋА ВАРНАВУ (Пљевља 29. август 1880 – Београд 23. јул 1937)
Пише: Војкан Т. Бојовић
Св. Aрхијерејски синод Српске православне цркве обавијестио је јавност да је 23. јула у 24.00 часова „примивши свете тајне Причешћа, Покајања и Јелеосвћења“, у Београду у 58 години живота „предао своју мученички напаћену побожну душу Господу Богу“, Патријарх Српски Варнава (Росић).
Као ревносни свештеномонах, епископ, митрополит и патрирах Српске Православне Цркве предано је служио пуне 32 године.
У „Историји српске православне цркве“ др Ђорђе Слијепчевић је записао о патријарху Варнави:
- Крупан, стасит, висок и усправан као џида, патријарх Варнава је био изванредно леп мушки лик. После Петра Петровића Његоша наша црква није имала физички лепшег прочелника. Изгледао је као један од оних старих Рашана чији су нам ликови очувани на фрескама. Изразито упечатљив лик, он је био пун питоме отмености, господствене и присне, која је освајала…
Породица блаженопочившег патријарха Петра Росића Варнаве је стара српска породица – крсна слава Св. Јован (20 јануар), која је у Пљевља дошла средином 19. вијека из оближњег села Црљенице. Петaр је рођен као четврти син од петоро дјеце Ђорђа и Христине – Крсмане рођ. Пејатовић. Најстарији Тодор, један од првих дипломираних учитеља из Пљеваља, други Данило, преминуо врло млад, трећи Алекса Лексо бавио се трговинм са братом Урошем. Није се жениo. Четврти Петар, патријарах српски и пети најмлађи Урош који се бавио трговином са братом Алексом…
Мистериозна и брза смрт патријарха Варнаве, настала у вријеме велике политичке буре која се водила у Скупштини Краљевине Југославије око усвајања тзв. Конкордата, којим се дају повластице и привилегије Католичкој цркви у Југославији, које она нигдје није имала. Патријарх Варнава био је први и највећи противник овог уговора:
- Једна самостална држава не може и не смије ни по коју цену прихватити такве захтеве Ватикана.
Послије атентата на краља Александра у Марсељу 1934. године, смрт патријарха Варнаве била је други велики ударац, на почетку једног невремена, обавијена мистеријом, поготово што су после патријарха Варнаве, исту судбину по доласку у Београд, доживјела и његова браћа Алекса и Урош. О тим догађајима Урошеве кћерке Даница (1922 – 2007) и Ксенија (1927- 2013) су писцу ових редова, за књигу „Пљевља и Пљевљаци у Београду“ (В. Бојовић и С. Страчевић 1995) написале и ово:
- Када су нам јавили да се Чича (патријарх Петар – стриц се тако зове у Пљвљима, прим В.Б) у Београд je отишao стриц Алекса Лексо. Послије дан – два он је позвао оца Уроша да и он дође у Београд. А онда из Београда почињу да стижу све црње вести. Живко Пејатовић, рођак (син Ника и Олге), наш брат од ујака који је радио као професор у земунској гимназији, јавља да су се отац и стриц Алекса разболели и да су на клиници Игњатовски. То нас је све поразило и изненадило јер су они били доброг здравља. Отац је после неколико дана дошао патријашким колима у Пљевља, једва легао до кревета из кога више није устао. Чича је преминуо 23. јула, а отац Урош 1. августа 1937. и сахрањен на српском гробљу на Вароши 2. августа. Неколико дана касније, истим колима из Београда доводе болесног стрица Алексу. Он је преминуо 15. августа 1937. године. Сахрањен је такође на гробљу Варош код своје мајке Крсмане. Тако смо за непуна два месеца остали без три мушке главе породице.
Христина Крсмана Росић, рођена Пејатовић (1844- 1927) мајка патријарха Варнаве и отац Ђорђе (1832- 1916) . Имали су пет синова: Тодор, учитељ, (1867 – 1907), Данило је умро врло мали, Алекса Лексо (1875 – 1937) трговац, Петар- Варнава (1880 -1937) и Урош (1885 – 1937) трговац.
Као митрополит скопски у посети мајци и браћи, Пљевља 1928. године. Стоје брат Урош и снаха Милица рођ. Војиновић из Ужица.
Кућа породице патријарха Петра Росића Варнаве, у тадашњој ул. Пуковника Анђелковића, (Џеваир) приликом његове последње посјете завичају 9. јуна 1935. године.
Данашњи изглед некадашње куће Росића у Џеваиру, ул. Мирка Пејатовића. Избијањем Другог свјетског рата Росићи су били, због учешћа Данице Дане у НОБ-у, хапшени од италијанског окупатора, али су захваљујући Драгици Шећеровић и проти Слободану Шиљку успели да напусте Пљевља и настане се у Београду. Трагична и мистеризна смрт браће Петра, Алексе и Уроша, за непуна два месеца 1937. године, оставила је ненадокнадив губитак породици. Урошева удовица Милица је са четворо дјеце – Надежда, Даница, Ксенија и Ђорђе ипак успела да их све изведе на пут. (Детаљније о породици Росић у књизи „СПД Братство“ и „ПВ новине“ 1. април 2003. године)
Садашњи изглед некадашње куће Росића (Крсна слава Јовандан) у ул. Мирка Пејатовића (Џеваир). Од када су је, да би се спасили од италијанске тортуре напустили 1941, нису се више вратили. Кућа и окућница су продати Воју Ћузовићу.
Тада епископ, Варнава са браћом Урошем и Алексом у Битољу 1914. године. Ову фотографију су напаравила чувена браћа Јанаки и Милтон Манаки, који су били званични фотографи српског, румунског и турског двора.
Патријар Варнава благосиља децу.
УСТАЈ – ЖИВИ – БОРИ СЕ – НЕ КЛОНИ!
Патријарх Варнава је био велики поборник словенства и соколства. Био је велики доброчинитељ овог друштва, коме је поклонио заставу са златним везом. Избијањем рата 1941. комунистички активисти су је уништили.
Много је доброчинстава које за свој кратки животни вијек урадио блаженопочивши патријарх Варнава. Никада није заборављао своја Пљевља и Пљевљаке. Покровитељ СПД Братство, Соколског друштва, за своју крсну славу Св. Јована слао је помоћ сиротињи са обе стране чаршије. Под његовом руком много Пљевљака је изучило школе у Призрену, Скопљу, Београду. Код њега је у Сремским Карловцима учила чувену гимназију братаница Даница У. Росић Абрамовић…
Патријарх Варнава приликом своје последње посјете завичају 1935. године са члановима Српског пјевачког друштва „Братство“ чији је био покровитељ као и соколског друштва, које је такође много помагао и захваљујући коме је ово друштво било једно од најбољих у соколској ужичкој жупи, којој су организацино припадили.
Патријарха Варнаву звали су Народни Патријарх, помагао је све хумане организације, друштва, појединце. Плоча на неонатолошком институту у Београду, на којој је поред патријарха Варнаве и доктор Урош С. Ружичић, који је сва своја доброчииства уписивао на име своје мајке Милице С. Ружичић.
Данашња зграда Патријашије СПЦ подигнута је на мјесту старе зграде Београдско – карловачке митрополије. Патријарх Варнава јој је одавао посебно поштовање, па је пре рушења наручио од истакнутог сликара Косте Хакмана да уради њену слику. За објекат старе зграде патријашије везано је предање да је у њој чувана глава вожда Карађорђа прије него што је послата у Цариград. Данашњу зграду је по захтјеву патријарха Варнаве пројектовао руски архитекта Лукомски. Пројекат је урадио до 1932 а Патријашија је грађена од 1932 – 1935. године и добила је веома високе оцјене тадашње јавности, описана као импозантна, великолепна грађевина, чији неовизантијски стил приличи свештеном дијелу Београда. У унутрашњем дворишту смјештена је капела посвећена Св. Симеону Мироточивом, изнад које се уздиже монументално кубе. Поред функције сједишта СПЦ, у овом здању су смјештени и Музеј Српске православне цркве и Библиотека Патријашије.
Пљевљаци на сахрани патријарха Варнаве у Београду 1937. године носили су трнов вијенац, као симбол његовог мученичког живота и смрти.
Данашњи изглед куће блаженопочившег патријарха Петра Росића Варнаве у Београду, која је одузета породици и СПЦ 1945. године…
Патријарх Варнава је започео 1930. године изградњу данашњег храма Св. Саве, али је знајући колико ће она трајати подигао „мали“ храм Св. Саве да послужи за богослужења, који и дан-данас траје и гдје и он почива већ 83. године.
Фотографије уз овај као и бројне раније текстове о блаженопочившем патријарху Варнави и породици Росић уступљене благонаклоношћу поч. Ксеније Сене У. Росић Мартиновић ( 1927- 2013), на чему аутор остаје изузетно захвалан.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
