Одлуком пријеког суда послати у смрт
О масовној гробници у пљеваљском селу Которац, гдје још увјек почивају три припадника Југословенске војске у Отаџбини, у јавности се мало зна. Наиме, у јесен 1944. године комунисти су из Буковице у село Которац спровели Мирка Ђерковића, Бошка Шкулетића и Милутина Ђурђевца. Поред поменутих из села Потоци доведени су Љубан и Љубомир Палибрк.
Пријеки суд, састављен од комунистичких првака са подручја Буковице, Мељака и Глиснице одлучивао је о судбини ових људи у кући Мика Митровића, кога су комунисти исте јесени стријељали на Стражици у Пљевљима. Пресуда је била унапријед јасна. Осуђени на смрт нису имали никаква права да се бране и да се жале на пресуду.
Свих пет припадника ЈВУО стријељани су у непосредној близини кућа Митровића и Вранеша. Према сјећању свједока из поменутог села, док су комунисти осуђенике изводили пред строј, Мирко Ђерковић је покушавао да умоли комунисте и да им објасни да никоме зло није учинио, као и да код куће има десеторо малољетне дјеце о којима се мора бринути. Узалудна су била сва Ђерковићева појашњења, као и тврдње неких житеља Потковача да се ради о угледном човјеку и да су оптужбе против њега лажне.
Милутин Ђурђевац, један од прекаљених бораца Буковичке чете, командира Марка Шкулетића, није молио за милост. На стрелиште је изашао са пјесмом. Пјевао је својој сестри Јели и свим српским сестрама које су тих дана губиле браћу.
Пјесму Ђурђевца прекинуо је комунистички плотун. Становници Которца, који су у то вријеме били дјеца, кажу да се овај злочин десио испод крушке, која је прије пар година посјечена. Као дјецу, која су први пут гледала стријељање, зачудило их је како су са глава стријељаних прво падале капе, па њихова тијела.
По извршеном стријељању комунисти су наредили да се жртве покопају у исти гроб у једној оближњој гомили камења. Тако су у заједнички гроб спуштени Љубан и Љубомир Палибрк, Мирко Ђерковић, Милутин Ђурђевац и Бошко Шкулетић. Житељи овог краја, који су сахрањивали убијене, свједочили су да Бошку Шкулетићу нису могли никако да затворе лијево око. Вјеровали су, да је то био знак да је остао жељан своје ћерке јединице од неколико година старости.
По сахрањивању убијених у село Которац је стигла и мајка убијеног Милутина Ђурђевца, Савета. Пошто је била старија особа, натјерала је ћерку Јелу да јој умјесто коња, кога нису имали, оседла вола и да тако из села Маринац, у Буковици, дође на Которац и умоли комунисте да јој поштеде сина. Вјеровала је да ће у томе успјети, јер су међу онима који су судили били и комунисти из Буковице. Нажалост комунисти су брзо пресуђивали и још брже убијали.
У годинама после рата, породица Палибрк из ове масовне гробнице је извадила Љубана и Љубомира и њихова тијела сахранила у сеоско гробље. Мирко Ђерковић, Милутин Ђурђевац и Бошко Шкулетић још увјек почивају на Которцу.
