Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: „Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! – и одмах ће их дати”.
Ученици урадише како им је Христос заповиједио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: „Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!” Али Исус је цијелим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече:
„О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао вријеме у које си похођен”. Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму бјеше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе:
„Ко је то?”, а из гомиле народа одговорише: „Исус, пророк из Назарета Галилејског”. Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и дјецом завлада велико одушевљење, те му клицаху: „Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!” Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: „Чујеш ли то што ови говоре?”, нашта им он одговори: „Зар нисте никада читали: из уста мале дјеце и одојчади, начинио си себи хвалу”. Цијелог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
