Саопштење за јавност Покрета за Пљевља
РАСПЕЋЕ НА ОПШТИНСКИМ ВРАТИМА
Фотографија „распетог“ радника предузећа „Комуналане услуге“, на општинским вратима, свакако је обиљежила протеклу седмицу у Пљевљима, јер је метафора судбине 47 радника, о којима нико не брине. Они штрајкују од 19.августа, због 18 неисплаћених зарада, јер је рачун фирме блокиран од стране Пореске управе, због дуга од 340 000 евра. За 26.октобар заказено је рочиште у Привредном суду за увођење стечаја у предузећу.
У току изборне кампање док су штрајковали испред зграде Општине, држећи транспарент ГЛАДНИ СМО, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, улазећи у зграду Скупштине општине, окренуо је главу од њих. Истовремено је Влада премијера Марковића из буџетске резерве подијелила плате запосленима у локаној самоуправи општине Будва, чији је рачун такође био блокиран.
Пљевљаци су одавно навикли на двоструке аршине, кад је у питању Влада Црне Горе и њен однос према нашем граду. Али оно што много теже пада је понашање предсједника Општине и појединих успјешних пљеваљских предузећа. Недавно је у Пљевљима прослављен Дан рудара Црне Горе и 68 година успјешног пословања Рудника угља. Његов Извршни директор Славољуб Попадић се похвалио, да је 2019.година била рекордна по финансијској добити од 9,6 милиона евра. Такође, је саопштио да је за 8 мјесеци остварена добит за 12% виша у односу на исти период претходне године и најавио да ће ова година бити рекордна по производњи откривке, угља и финансијским резултатима.
Предсједник Општине је еуфорично изјавио да је Рудник угља ослонац развоја Пљеваља, али и Црне Горе. За Црну Гору се слажемо, али што се тиче Пљеваља ствари стоје много другачије. Да је било среће и памети данас би у Пљевљима имали један кварт који би се звао „Рудничко насеље“, нову болницу, давно урађену топлификацију града, а започети аеродром на рудничкој кипи, не би зарастао у коров и ниско растиње.
Умјесто тога Рудник угља је 10-так година, након раскола у ДПС –у 1997.године био паралелна локална самоуправа, која се бавила пробијањем сеоских путева и куповином сточних вага. А умјесто рудничког кварта постоји једна једина Управна зграда која је повремено реновирана. А стамбена зграда направљена је на немјесту, у кругу рудничке радионице, па станари муку муче са прашином и даноноћном буком. Направљена је у вријеме директоровања Предрага Бошковића, „бијелог орла“, који је у то вријеме, макар у Пљевљима, дефинитивно поцрнио. Нема сумње да би зграда имала бар спрат више, да нијесу из Рудника, торбе новца одлазиле у Подгорицу, за финансирање рукометног клуба „Будућност“. Тако у њиховим златним медаљама, поред жутог злата има макар 50% пљеваљског црног злата(угља).
Рудник је својим површинским копом и буквално ушао у град, и свакако допринео повећању обима посла предузећу „Комуналне услуге“, макар у дијелу њихове радне јединице која обухвата Градско гробље у Равнима. Девастацијом животне средине, заједно са ТЕ Пљевља, сигурно је значајно утицао да су данас Пљевља на првом мјесту у Црној Гори по негативномприраштају(депопулација). Ако свакога дана из Теромоелекране, електричним жицама према Подгорици одлази пола милона евра, зар је збиља био проблем да се бар један дан ради за запослене у „Комуналним услугама“. Оне исте који се захваљују што им је Рудник поклонио по 2т угља, што отприлике одговара кад просјаку удјелите 50 центи.
Не вјерујемо да ће се сјутра, кад истекне оних 20 000 сати рада за ТЕ Пљеваља, због загађивања животне средине, и запријети опасност од њеног затварања, а самим тим и Рудника угља, Подгорица због тога много сјекирати. Тај условни рефлекс да се из Пљеваља узима и капом и шаком, а враћа мало или нимало, предуго траје, да би се тако лако могао промјенити.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
