Поглед искоса
КУКУ, ШТА ОВО БИ?!
Пише: Милан Кнежевић
Вишедеценијска пракса да се на одговорном мјесту у државној управи може наћи само онај ко претходно прибави чланску карту ДПС-а или неког од „традиционалних партнера“, направила је од огромног броја типичних ухљеба индивидуе које су умислиле да је то сасвим нормално, просто природно, и да никако другачије и не може бити. Гласови у јавности да ће доћи до масовних смјена „по дубини“ просто их констернирају и буде из илузије у којој су били да ће све правне препреке и смицалице осмишљене да их заштите и задрже на „позицијама“ трајати мјесецима, ако не и много дуже, али таман толико колико је довољно да се нешто(!) деси и они остану у седлу.
Али, гле чуда, ништа посебно а поготову револуционарно се не дешава а већ су почеле да се помињу смјене, и то масовне, те по свему судећи неће се чекати да се пробуди „разум и рационални дух“ намјештених, како ни мало духовито изрази своја очекивања министар Секуловић за Веселина Вељовића, него ће Влада прихватити чињеницу да иза ње стоји парламентарна већина која може чак и законе да мијења!
Тако ће се, хтјели не хтјели, стручњаци за рад у државној управи „по дубини“, све од аутора чувене политичке пароле „један запослени – четири гласа“ Зорана Јелића, па до Вукице Јелић, морати преселити на неке друге јасле које нису државне, а неки од њих добити и нешто скромнија намјештења са пуним пансионом, наравно о државном трошку. Да ли ће у преосталом времену успјети да позавршавају започете послове (попут кречења у Дому здравља у Пљевљима, усред Короне), некако ћемо преживјети. Кад смо преживјели оно што су радили, свакако ћемо и оно што нису стигли да опосле.
Њихове деценијске вјерне сапутнике, а заправо сатрапе, искомбиноване од С, Д и П, брине могућност да ће са измјенама закона осумњичени педофили доспјети у забавишта а лопови у јавна предузећа. Не брине их чињеница да многи од њих, лопови особито, већ раде у државној управи и буџетским службама јер им то, наравно, важећи закони омогућавају. Демократа опште праксе Рашко би то мало спорије, темељније, демократскије, док се прашина слегне и док Ивица и Марица не почну да раде свој посао. Биће да не лаје куца села ради…
Но, више од самог чина, интригира и увесељава атмосфера уочи извјесних и очекиваних смјена. Јадиковке добијају комичне обрисе, са потпуно јасним назнакама да у Црној Гори синтагма „виртуелни свијет“ уопште нема исто значење као у остатку свијета. Свакодневни живот просјечног црногорског функционера састоји се од читавог низа псеудоаристократских привилегија које му, поред основног занимања „у се, на се и пода се“, омогућавају да се осјећа припадником племенитог рода и заштићене врсте. Како сад прихватити чињеницу да мораш возити сопствени ауто (Мишко више није на располагању дан-ноћ), и не само возити него и гориво плаћати? Како паметан човјек да разумије да не може више телефоном да заврши ствар код свог друга предсједника/директора у Суду, Тужилаштву, Царини, Болници, Банци… А како ће тек недостајати састанци са озбиљним људима и озбиљном причом о Држави, евроатлантским интеграцијама, многи други „наративи“ о значајним темама и на „значајним адресама“.
И ко ће сваки дан спремати тај ручак… и зна ли ико и да га спреми… ко зна ђе су сад ђед и баба…
Куку, шта ово би?!
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
