Став
КОГОВИЋА СМО ТО МИ, СРБИ ИЛИ?
Пише: дипл. правник Миломир Дробњак
Јавне полемике изеђу вишеструко подијељеног црногорског друштва односно његовог православног дијела на теме: културног, вјерског и националног индетитета не смирују се ни ових благих дана, дана рођења Исуса Христа. Па умјесто позива на братску љубав, праштање и међубратску слогу, чују се покличи на нову божићну побуну.
Зар је могуће да народ који се дичи својом хиљадугодишњом државном традицијом не зна ко је и што је односно, коговића и чеговића је како би то рекли наши стари. Заговорници тзв. аутокефалне Црногорске православне цркве у Црној Гори, упињу се из петних жила доказати недоказиво, како је Црногорска православна црква била аутокефална. То су наша браћа која се данас осјећају и изјашњавају као национали Црногорци. Рекох заговорници а не вјерници, јер ми се чини да се највећи дио њих јавно декларишу као атеисти. Изгледа парадоксално али истинито. И да се разумијемо! Право да се тако осјећају и изјашњавају наравно да је легитимно и неупитно. Упитни су односно, спорни аргументи који се користе да би се доказала посебност етноса Црногораца.
Са друге стране Ми вјерници Српске православне цркве и у највећем православни Срби, људи који држе до свог поријекла и традиције не споримо да је Митрополија црногорско приморска односно Црногорска православна Црква од укидања Пећке патријаршије 1766. године, под чијом је јурисдикцијом била, након укидања Пећке патријаршије била аутономна али не и аутокефална. Не постоји „Томос“ као црквено-правни акт о признавању аутокефалности. Дакле, како већ раније рекох, по нама је неспоран национални идентитет Црногораца који се данас тако осјећају и изјашњавају али су упитни односно, спорни аргументи за то.
Па пођимо редом:
Митрополија црногорско приморска односно, Црногорска православна црква од 1766. године дакле од укидања Пећке патријаршије под чијом је јурисдикцијом до тада била, битише као аутономна црква а од 1855 године и уписана у званичном каталогу православних цркава тзв. „Синтагми“ под редним бројем 9. Дакле, неспорна је аутономност Црногоске православне цркве али не и њена аутокефалност. Како већ раније рекох не постоји црквено правни акт којим се признаје аутокефалија једној православној цркви тзв. „Томос“.
Језик којим се збори и пише у Књажевини односно Краљевини Црној Гори је српски и то наша браћа Црногорци и не поричу јер су чињенице неумољиве. У пописном листу пописа становништва из 1909. године Књажевине Црне Горе као матерњи језик наводи се једино српски.
Пописна листа не садржи рубрику етничке припадности већ само вјероисповјести. Преко 94 % грађана изјаснило се као припадници православне вјероисповјести. Српска етничка припадност се подразумјевала како то тврди и историчар Живко Андријашевић. На такав закључак недвосмислено упућује и језик писмо и обичаји у тадашњој Црној Гори.
Када су у питању обичаји у Црној Гори из тог времена, њих најбоље илуструје писање „Гласа Црногорца“ од 21. децембра 1880. године у својој насловници посвећеној Божићу и његовој прослави у Црној Гори: „Бадњи дан и Божић а и ова два три дана испред бадњега дана, весела су у свакој правој српској кући, у којој се Божић слави по лијепом српском обичају, а то је свуда по нашијем селима и варошима, које није окужила туђа западна култура“.
Дакле једино спорно између нас православих Срба и наше браће Црногораца јесте да ли атономни статус Митрополије црногорско приморске односно Црногорске православне цркве од 1766. па до 1920. године може бити крунски доказ за посебност етноса Црногораца. Да је то тако наша браћа Сремци би такође имали засебан национални индетитет а ево и зашто.
И Митрополија сремско карловачка након укидања Пећке патријаршије под чијом је јурисдикцијом такође била, 1766. године такође егзистира као аутономна све до 1920. године када се враћа под јуисдикцију Пећке патријаршије. За разлику од Митрополије црногорско приморске која због немања црквеноадминистративних капацитета како би се то данас рекло модерним језиком односно,због немогућности посвећења својих епископа, речено језиком цркве, није у могућности вршити хиротонију-посвећење својих епископа, Карловачка митрополија је хиротонисала своје црквене поглаваре дајући им чак почасне титуле патријарха, које званични Цариград не признаје.
Како је истина само једна а по мени који нисам историчар али јесам правник и логичар који умије цијенити неспорна факта из тог периода и она про и контра и извести једино могући закључак:
Аутономност у свом црквеном животу, било које од ових Митроплија у спорном периоду, не може бити било какав аргумент поготово не крунски, народу на тим просторима гдје оне врше црквену јурисдикцију за формирање посебног националног етноса.
Зато, у памет се браћо Црногорци рекао би велики Владика Раде.
Нису нама тијесне ни Острошке греде нити сводови наших цркава и манастира ако јесмо људи. Има ту мјеста за сваког од нас, ако су наша срца испуњена љубављу за ближњега свога.
Мир божији Христос се роди!
Ваистину се Христос роди!
Уз божићне дане, љета господњег 2021. године.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
