Помени
ДАН НОВИНАРА
Пише: Милан Кнежевић
Поводи помало асоцирају на помене. Још кад их прате, а углавном прате, даће у виду крканлука које неко други плати, сличност је више него очигледна.
Може овакав став зазвучати и као алиби онога који је вазда „контрапротиван“ и ко не воли ову врсту свечарског присјећања и подсјећања, али факат је да се у таквим приликама није изродило ништа крупно, револуционарно, превратничко у дјелатном смислу, нешто што би промијенило наопаку теорију и/или праксу у некој сфери друштвеног дјеловања.
Тако је и са, у много чему посрнулим, црногорским новинарством.
У годинама које су појели скакавци појела га је беспризорна политизација и слуганство, до коске оглодала инфлација ексклузивизма, обезличила информатичка револуција… а сада га гуше мејнстрим медији и универзална људска и медијска права…
Вријеме будуће неумитно ће показати како су на црногорско новинарство током 2020. године пресудно утицала два по много чему удаљена догађаја. Први је однос црногорских медија и новинара према литијама, односно масовним протестима народа невиђеним у модерној историји Црне Горе, а други, на први поглед без директног утицаја на домаћу збиљу, увођење отворене цензуре у случају легалне Владе Сједињених Америчких Држава од стране свих водећих (мејнстрим)медија те земље.
Покрет „Не дамо светиње“ био је својеврсна вакцинација у црногорском медијском простору, вакцином за коју се није знало како ће и на кога утицати, а поготову не са сигурношћу какав ће крајњи резултат дати. Показало се, међутим, бјелодано да некима није помогла вакцина као што другима није одмогао плацебо. Сувише је наопаких пракси заживјело у протеклим деценијама, сувише отрова посијано да би последице биле тек тако и у кратком року елиминисане. Много се полагало на оно што се и у Црној Гори зове саморегулација а заправо се у најбруталнијем виду очитовало као цензура и аутоцензура.
У конкретном случају црногорске литијске револуције лоптица је у многим приликама враћана у двориште човјека, појединца, то јест личности. На срећу, у Црној Гори их је било, као и могућности које је понудила савремена стварност глобалног села. Истини за вољу било је и медија са професионалним интегритетом, без улажења у анализу шта је био покретачки замајац и који, какви и чији интереси су стајали у позадини. Није био тренутак за бављење тиме, а и слобода ће свакако сликовитије „отпјевати“ своју истину од сужњева који су се за њу борили. Та истина већ се назире у нараслим амбицијама медијских „могула“ у Црној Гори, који под плаштом угрожене секуларности, продужене тираније партитократије и сличне језичке и параполитичке еквилибристике намећу диктат тзв. медијске јавности.
Цензура на амерички начин, ма колико припросто звучало, јасно је ставила до знања да је престала потреба за новинарским образовањем, уџбеницима, механизмима регулације и саморегулације, па и националним и међународним документима типа декларација, повеља, кодекса…
Мејнстрим медији, они које одликује глобална моћ, дефинитивно су са терена и из уџбеничке дефиниције „корпоративно контролисаних масовних медија“ који имају алтернативу, отишли или за оне који воле тако прерасли, у мејнстрим медије који немају или ускоро неће имати алтернативу. Реално је да већ сада у центрима свјетске моћи нису носиоци преовлађујућих мисли и идеја већ њихови једини креатори и реализатори.
Утјеха није на некој другој страни медаље, јер је модел исти уз различиту идеолошку потку.
Нове електронске медије, до догађаја у Америци називане алтернативним, огромна већина држава не може да контролише, чак ни у смислу простог евидентирања. То могу мултинационалне корпорације, лако, и оне то већ без имало зазора чине…
У овом тренутку не може се са оптимизмом гледати на то да ће се ствари ускоро промијенити.
Неће.
Могуће је да ће се интересне сфере у свијету подијелити па ће умјесто цензуре једне корпорацијске велесиле то чинити неколико њих, на принципима регионалне дисперзије моћи.
Нада да то неће оставити трага на Црну Гору није реална. „Мањи поток у већи увире…“.
Једино логично питање које се намеће јесте: чему срицање правила?
Уклопите се у Фејсбукове смјернице… тамо сједе главни уредници.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
