Доба наше
АМФИЛОХИЈЕВО ДОБА
Пише: мр Бојан Струњаш
Пливајући у вртлогу прозаичне и умногоме надреалне политичке стварности, Срби после више деценија дочекују Видовдан без митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха свештеног Трона пећког – Амфилохија Радовића.
Дан када је митрополит Амфилохије својим крупним хајдучким кораком искорачио из овоземаљског, пропадљивог и ништавног свијета – био је најтужнији дан у новијој историји српског народа. Не само у Црној Гори, него и диљем Српства!
Било је много тога светачког у животу и епископској служби митрополита Амфилохија, а поготово у Његовом животном крају. Њему Бог није дао да у раскошном епископском дворцу сједи и надгледа своју паству, већ га посла на трон Светог Петра Цетињског гдје се, како би рекао епски пјесник Владимир Томић из Дробњака, „за ноћ стари и сиједи“. А цетињски митрополитски трон налази се на размеђу планинског вихора и немирног мора. Смјело кротећи планински вихор и неустрашиво бродећи немирним морем, Митрополит је после тридесет година епископске службе упловио у мирну Христову луку којој је непрестано стремио.
Многи су мислили да је Митрополит бесмртан, не само у оном духовном (вјечном) смислу, већ и по свом физичком обличју. Сматрали су да је та хрид Божијом руком одбијена од морачких платија, а оличена у чудесном и свемоћном старцу који сједи на престолу Светог Петра Цетињског и чува свете кивоте и олтаре, несаломива и непролазна и за наше земаљске очи, зато је овоземаљска кончина митрополита Амфилохија попут муње ранила свако српско православно срце. Учинило се да је отишао изненада, јер нико није ни размишљао да Он некада може отићи. Мислили смо да ћемо сви ми отићи прије Њега и да ће он сачекати и наше синове и кћери, унуке и праунуке, јер је Он у овај свијет дошао за стално. Учинило се онда да је кратко живио и да га се нисмо још увијек ни наслушали ни нагледали. Све је то било тако, а опет ништа тако било није.
Нанизавши осамдесет и кусур љета, Митрополит је дуго и предуго овоземаљским шаром ходио и ријеч Христову сијао, с обзиром на то у каквом је времену и са каквим људима живио. Дуго је живио, јер је толико тога доживио, преживио, надживио и оживио, и на крају успио да ишчупа и последњу жилицу злокобног комунистичког корова у који је била зарасла његова „филџан-авнојевска“ Црна Гора.
Оспораван, а неоспорен; клеветан, а неоклеветан; ловљен, а неуловљен; прогоњен, а непрогнан; мучен, а неизмучен; по блату вучен, а неупрљан – Он се изнова уздизао чист, частан и честит, израставши у горостасног новог вожда српског народа и непобједивог златокрилог и златоустог епископа Светосавске цркве.
Дочекиван је на нож прво од оних које је највише волио и чије је давно запретано огњиште зажарио небеским жаром. Нападан је и осуђиван и од оних који су га вољели и ријеч његову слиједили и од оних који га нису вољели и који су га се плашили. У том општем и ријетко виђаном земаљском бесмислу, овјенчан земаљском славом, он је непрестано тежио Вјечном Смислу и Вјечној Слави. Тако је на неки чудесан и по свему мистичан начин за собом водио Небу и оне који су га вољели и оне које га вољели нису. Ови први су га из своје љубави видјели на кормилу Српске цркве као свога патријарха, а ови други из своје мржње потајно су жељели да га виде на челу неке своје цркве чији ће крајњи домет бити авнојевске црногорске границе, смишљено постављене да вјечито дијеле и цијепају српско национално биће и српски духовни простор. Једни су сматрали да је издао, други да ће издати. Никоме није био јасан, нико га није могао прозрети, нити пронићи у дубину његове душе.
A зашто је тај мистични старац плијенио својом појавом, својом ријечју и дјелом – свим бићем својим?! Управо зато што није био ничији, осим Христов, и што се није никоме клањао, осим Христу. У томе је била тајна величине његове личности и непобједивости! Зато је био најтврђи бедем Светосавске цркве у ово наше вријеме.
И да смо којим случајем прије овоземаљског краја Митрополитовог мало боље размислили, могли бисмо предвидјети Његову несвакидашњу земаљску кончину. Да ли је ико црногорског митрополита Амфилохија Радовића могао замислити као сипљивог и немоћног старца који у некој мемљивој монашкој ћелији броји своје последње овоземаљске дане??? Наравно да није! Он је у својој бити био истински православни витез. Витешки је живио, витешки се борио, витешки барјак носио и витешки је отишао на последњи пут.
У осудном рату предводио је свој народ у бици за одбрану православља и издејствовао величанствену побједу, одавно незапамћену у историји српског народа. На крају битке прекрстио је своје крупне морачко-момачке руке у којима би се прије могло рећи да је носио мач, него крст; прије копље, него пастирски штап – и склопио своје увијек живе и бистре очи у којима се као у два горска језера одражавао лик Господњи.
Митрополитова дуга и тешка борба против антицрквене и антицивилизацијске црногорске световне власти била је само наочиглед борба, дуга и тешка. Уствари, то и није била борба – то је била његова витешка игра. Игра у којој није желио некога да надигра, већ да оне са којима се игра доведе до заједничке побједе – до Христове побједе.
Желио је световну власт достојну и покорну ћивоту Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Световна власт је жељела недостојног и покорног црногорског митрополита. У тој несвакидашњој игри духовне и световне власти, световни владар је био надигран и поражен, иако то, рекосмо, није био циљ духовног владара. Световни владар је попут надобудног рибара злом удицом тридесет година ловио духовног владара. Кад је увидио да му не помаже зла удица ни зла намјера, посегао је за ђаволском ватиканском мрежом у коју је планирао ухватити старог Митрополита и цијели српски народ. Десило се чудо! Кад су сви мислили да је битка изгубљена, Митрополит уловљен, а српски народ вјечито умрежен – Митрополит је попут златоперог делфина покидао злокобну мрежу земаљске власти, ослободио народ и винуо се правац на Небо – у наручје Светоме Сави.
Кажу да се на вијест о смрти цетињског митрополита Амфилохија Цетињем проломио плотун који је требао означити његов коначни крај, међутим, тај плотун се претворио у самоубилачки пуцањ оних који су издали Митрополита и у чије дебеле уши није могло завирити ни слово Христове науке коју је сијао једнако за свачију њиву. И у ону за коју је знао да је плодна и у ону за коју је знао да је неповратно сува и посна. Била је то још једна библијска паралела из које смо јасно видјели Јудину издају Христа и Јудино самоубиство. Јуда се објесио, а црногорски богоборци су последњи метак испалили у властито срце у које ни рука христољубивог цетињског Митрополита није могла засадити Христов омладак.
Митрополит овим свијетом није корачао, он је морачао; и није зборио, него светигорио. Зато је за њим проплакао и камен у води и дрво у гори. Пројавио се колективни плач какав нисмо гледали ни слушали још од оног времена кад су свеци српском земљом ходили.
Господ је себи призвао црногорског духовног господара митрополита Амфилохија, а оставио у животу рањеног свјетовног црногорског владара Мила Ђукановића који је својим очима видио Митрополитову земаљску кончину, док ће свој земаљски крај гледати дуго и тешко.
Окренемо ли се и погледамо вријеме омеђено облачењем младића Риста Радовића у Амфилохијеву црну ризу (на једној страни) и бијелом мермерном плочом у Храму Христовог Васкрсења испод које лежи горостас Српске цркве (на другој страни) – посигурно ћемо доћи до закључка да је тај временски период био Амфилохијево доба и да ћемо се сви ми кроз будућа времена поносити чињеницом што смо живјели у ери знаменитог српског јерарха Амфилохија Радовића.
Благодарећи митрополиту Амфилохију и осталим српским епископима са територије Црне Горе, али и благослову српског патријарха Иринеја, и свима нама који смо их слиједили у њиховој божанској мисији, рука црногорских безбожника није се такла светосавских темеља и оскрнавила свете кивоте и олтаре Цркве Христове у Црној Гори. На крају свих крајева показало се да је све ово вријеме митрополит Амфилохије био једини и неприкосновени владар Црне Горе, брда и осталих српских крајева и да се, одбранивши српске светиње са својим народом, спокојан запутио са овога свијета у Царство Небеско коме је цијелога свога живота тежио.
