Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима.
Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га.
То је прича и о сваком од нас. Уопште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар.
Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо.
Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује.
Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас.
Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који греши. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника.
Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи.
Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен Грјадиј во имја Господње!» («Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!»)
Амин.
јeромонах Игнатиjе (Шестаков)
