Иако је велики број оних који желе да интересе Пљеваља потчине интересу енергетских компанија, односно Руднику угља и Термоелектрани, нико не објашњава шта ће бити са Пљевљима за двадесет година када ове компаније сигурно не буду радиле. Није изненађење када се овим питањем не баве у Подгорици и Никшићу, али је застрашујуће да то питање не постављају у Пљевљима. Тренутно убједљива већина становника Пљеваља размишља само како да се упосли у Руднику угља или Термоелектрану. Застрашујуће изгледа колико су поједини родитељи спремни да иду далеко само да би своју дјецу упослили у Руднички коп или погоне Електране. У тим моментима трчања да њихова дјеца имају „добру“ плату не обазиру се ни на бројне невоље, опасности по живот и здравље оних који даноноћно копају, превозе и у котловима Термоелектране сагорјевају угаљ. У тој трци за наводно добрим пословима, гдје млади људи након петнаест година постају инвалиди рада, изузетно се лако пада и у замке политичара који за политичку подршку нуде запослење у овим компанијама.
Да се раду Рудника угља и Термоелектрани ближи крај, током 2019. године јавно је говорио и тадашњи извршни директор Рудника Славољуб Попадић. Попадић је у својим наступима истицао да ће ова компанија радити још двадесет година. Од тада је прошло пет година а дају се прогнозе и да ће Термоелектрана радити до 2037. године, односно само још 13 година.
С друге стране треба погледати и тренутне резерве угља. У Пљеваљском пољу постоје резерве угља у износу од 54 милиона тона. У Глисници 1,5 милиона тона, на Бакрењачама 1,3, у Отиловићима 3,4, Матаругама 8 и у Шуманама 1,5 милиона тона. Могло би се рећи да у поменутим лежиштима има близу 70 милиона тона угља, али је питање колико је исплативо поједине просторе експлоатисати.
Притом угља има и у лежишту Маоче 109,9 милиона тона. Међутим, да би се угаљ експлоатисао у Маочу, потребна су значајна улагања а постоји опасност да се са отварањем овог копа неће сложити ни представници Европске уније, који се у Црној Гори изузетно слушају
У читавој причи око рада резерви угља и раду ових енергетских компанија не може се заборавити да без рада Термоелектране нема обимних послова, па ни запошљавања, у Руднику. Ако се погледа да се последњих година производи око 1, 8 милиона тона угља и да око 1,6 милиона тона се предаје Термоелектрани, јасно се може видјети да је последњих деценија, ради енергетског мира у Црној Гори, тржиште за продају угља изгубљено и да рад и производња у Руднику зависи од рада Термоелектране.
У протеклим годинама било је и мишљења да би Рудник са мањом производњом и уз продају угља у Србији, а не Термоелектрани, боље пословао. Таква политика се није могла остварити, јер се у Подгорици мисли на Подгорицу а у Никшићу на Никшић. Једино се у Пљевљима не мисли на Пљевља.
Зато се с правом поставља питање шта ће са Пљевљима бити након што Термоелектрана обустави производњу, односно када Рудник угља смањи производњу или је можда у потпуности обустави. То питање је јако битно, јер многи копови нису рекултивисани, добар дио путева је уништен због рада Рудника, а годинама се није улагало у малу привреду или у друге гран еиндустрије, гдје би радници Рудника и Термоелектране могли наћи запослење. Већина пљеваљског становништва чврсто вјерује да Термоелектрана и Рудник не могу стати, али крај овим компанијама је јако близу. Можда обустава производње неће бити 2037. године, или за 15 година како је тврдио Попадић, али је сасвим сигурно да ће за 20 година доћи до пада садашњих енергетских компанија. Можда ће тада бити боље или ће можда тадашњи становници Пљеваља говорити да је за Пљевља било најбоље да ове компаније никада нису ни радиле или можда да нису радиле на начин како раде. Сигурно је да ће 20 година брзо проћи. Времена да се Пљевљаци окрену другим пословима је остало јако мало. За почетак је јако битно да Пљевљаци схвате да интерес енергетских компанија у Црној Гори и интерес енергетских лобија, није интерес Пљеваља.
