Сви они који одлазе са неком намјером или случајно у гробље код манастира Света Тројица примјете на самом улазу, са десне стране, споменик на коме пише име Танкосаве Поповић и њених синова Велимира, Борисава и Вуксана. На споменику пише да мајка подиже споменик синовима као и себи за живота. На гробници стоји и дрвени крст са натписом „Овде почива мајка која је имала три сина“. На крсту је и дрвена фигура птице, кукавице, урађенe по жељи Танкосаве Поповић.
Танкосава Поповић је кћерка познатог пљеваљског харамбаше и борца за ослобођење од турске окупације, Вучића Јеловца. Рођена је 1898. године у селу Вишњица. Расла је са браћом Вукашином, Радошем, Радом и Јагошем. Имала је и три сестре, Ђуку, Косу и Станицу.
Током Другог свјетског рата у четничким редовима 1943. године погинуо јој је прво син Велимир. У оступницу 1944. године отишао je Боре, који је иначе до 1943. године био у комунистичким редовима. Након битке на Сутјесци и великог страдања, Боре је прешао у четничке редове. Током 1943. и прве половине 1944. године налази се при штабу Прве пљеваљске бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Боре је био припадник штабне чете, „Горске групе“, чији су војници чинили обезбјеђење команданта бригаде капетана Јована Јеловца. До краја рата остаје у штабу бригаде а 1945. године нестаје у Словенији.
Вуксан је најмлађи син Танкосаве. Комунисти су га заробили у фебруару 1945. године у селу Вишњици. Није имао оружје. Мељачки комунисти су га оптужили да крије пиштољ капетана Јована Јеловца и прво су га подвргли мучењу, а потом су га убили између кућа његових ујака Рада и Вукашина Јеловца.
Танкосава, чији је муж Раде Поповић раније преминуо, остала је сама у кући која се налазила у улици Вука Караџића.
Многи Пљевљаци су је запамтили током рата као једну храбру и неустрашиву жену, која је чврсто била опредијељена за монархистичко уређење. Често се бринула за сахрањивање погинулих припадника четничког покрета, за чување надгробних ознака и локација гдје су сахрањени војници и официри. У селу Љуће је остала прича да је 8. априла 1944. године, након што је погинуо њен братић и четнички командант капетан Јован Јеловац, дошла и покупила усирену крв и понијела да је сахрани са тијелом. Жељела је на тај начин да спријечи да се крв гази и да је једу звијери.
У послератним годинама вријеме је проводила дружећи се са Маријом Жугић, мајком поручника Божидара Жугића, која је током предратних и ратних година изгубила четири сина. Често је, док је радила ручне радове, тужила за својим синовима, браћом и братићима који су погинули и убијени од комуниста. Поред три сина, Танкосави су комунисти убили два брата, Рада Јеловца и Радоша Јеловца. Шест братића, међу којима је био командант пљеваљских четника капетан Јован Јеловац, студент теологије Војин Јеловац, Милосав Јеловац, Миросав Јеловац, Момчило Јеловац и Урош Јеловац. Од последица тифуса и промрзлина, током рата су јој умрла и два братића Арсеније и Вукота Јеловац.
Бројни свједоци тврде да је Танкосава највише жалила свог најмлађег сина Вуксана, јер како је говорила он није оружје носио и био је дјете. За двојицу старијих синова је често говорила да су они носили оружје и да је можда неко и од њихове руке страдао. На основу сјећања Десанке Сандић Ћосовић, наводим и пар стихова њене тужбалице:
„Мој Вуксане, мој максуме,
душмани ти завид бише,
па те смрћу уморише,
међ вратима ујачкијем.“
У послератним годинама често се сукобила са пљеваљским комунистима. Није се плашила њиховог терора. Својим познаницима и пријатељима би истицала да ће још једном кокарда проћи кроз Пљевља. На њихова питања да то објасни, говорила би да ће се то десити на дан њене сахране. Упокојила се 1980. године у својој 82 години живота. Пљевљаци су у великом броју изашли да се опросте, показујући на тај начин велико поштовање према њој и према њеном страдалничком животу.
Почивши митрополит дабробосански Владислав, знајући за страдање њене породице, одобрио јој је да претходно подигне синовима и себи споменик у гробљу код манастира Света Тројица.
