Пљеваљске улице, сокаци, махале (10)
УЛИЦА ТРШОВА – до 1945. принца Ђорђа Карађорћевића (3)
Пише: Војкан Т. Бојовић
Није лако писати и записати све о „својој“ улици… Посебно сада када смо прошли и одживели доста њих. И као што бива и у другим животним догађањима, углавном се памти она прва, она којом смо проходали, протрчали, прошетали, одрасли и отишли у нади да ћемо наћи и неку љепшу, бољу… И напустили смо је, као и другаре из ње, прве симпатије и љубави баш ту започете, али увијек смо се некако враћали њој, некада случајно, мало по мало враћали смо јој се, као и ја сада овим писањем.
Рођен сам, као и моја три брата, у Бајића сокаку, на адреси Танасија Пејатовића 10. Али, после три године, преселили смо се у кућу деде Максима и бабе Христине у Тршову улицу бр. 9.
Имали смо авлију са калдрмом коју је отац одржавао до последњих дана живота и малу башту, у којој је све расло: лук, мрква, першун, краставац… На 30 метара је била Чаршија. А према Раскрсници, тако удаљена ,школа и црква…
Било је ту оног што је мени највише значило – дјеце, другова. Имали смо свој тим, правили игралиште, с некима сам ишао заједно у забавиште (у Шећеровића кући), школу, Ћотину… Драган, Мујо, Давор, Милош, Нетко, Мехо, Зоран, Џевад… Како смо расли тако смо се растајали, одлазећи на школе у Београд, Сарајево, Титоград…
Дјевојчице су имале своје друштво и игре, зато их није било тамо где је била лопта.
У Тршовој улици нема неких грађевинских објеката вриједних пажње, као ни у другим улицама. За оне који се буду бавили том хроником можда је вриједно забиљежити да су у њој направљене прве зграде заједничког становања тзв. „стамбене“ 1 и 2. Ту, наспрам гимназије, на мјесту порушених кућа и зграде Српског пјевачког друштва „Братство“, о чему сам писао у наставку бр. 2.
Стамбена бр. 1, тако је било њено прво име. Прва изграђена те врсте и намјене у граду Пљевљима. Први станари Вуко М. Драгашевић, предсједник ГНО, Момчило Табаш, судија, Марко Кажић, професор, Илија Вуковић, Мишо Божовић… и доста другара, дјеце, школских другова: Мико, Срђа, Јоле, Зоран, Марина… Касније са Требовине дошао Спасо и Ната Шаулић са Сенком и Бобаном, по коме данас и зовем ову „стамбену“…
Стамбена бр. 2, нешто мања са само четири стана. На првом спрату је био Милош Мишо Ћопо Б. Дајовић са својом породицом, супругом Љубом и дјецом Олгом Лолом, Драгољубом Батом Ћопом, Бебом и Бошком. Сви су матурирали у Гимназији, која им је била преко пута. До њих је био Ђуришић, управник поште, а на спрату Јово Чоловић и Момир Струњаш, чији ће син Мишко предати штафету другу Титу. Чика Мишо је волио сву дјецу. Прва моја вожња лимузином била је његовим мерцедесом. Знао је да нас смјести у њега и ухвати читав круг од наше улице, преко чаршије, Вароши, Бајића сокака… Ништа би сад била вожња до Марса па и Венере!
И двије стамбене зграде у Тршовој изградила је Војска. Једну преко пута „моје“ куће, а другу преко пута Цркве. Официрска дјеца била су нам добри другари. Разликовали су се само по бољем тј. љепшем облачењу… Посебно су то биле девојчице… Нисам заборавио Вању М. Хасанагић, Миру А. Маравић и надасве Славицу, која ми при одласку из Пљеваља поклони фотографију „за успомену“ и баш „дуго, дуго сјећање“, ето баш до данашњи дан 21. вијека.
„Лане“ моје, у којим рајским вртовима ме чекате…?
Једна од најбољих грађевина „моје“ улице била је кућа трговачке породице Јанићијевић. Мени је од свега највише остало у сјећењу двориште са боровима, шимширима, ружама… И башта кроз коју је пролазио поток Злодо имала је такође борове и неколико кошница са пчелама… Ту је своје прво уточиште нашло и једно лане, нађено негдје у врлетима Љубишње. Наш „Мацан“… Био је то предио као из оног филма „Врт Фонција Континија“.
Само једна остала. Кућа коју су некада дјелили Кадрибашићи и Хазбија Аликавазовић (десно) пролази и кроз трећи вијек. Умјесто куће Ибра Аликавазовића, сада стамбена зграда… На мјесту моје куће кафе-ресторан…
Од Гласиначке улице до улице Бошка Бухе, на простору гдје су биле куће Јоса и Стаке Мазалице (касније Душана и Вишње Кнежевић са дјецом Мићком, Лалом и Гилом), као и др Лале Димитријевића (касније Иконије Лацмановић са дјецом Милом и Мишом Лацом) као и приземног објекта за становање на углу Тршове и Бошка Бухе, је велика стамбена зграда звана „Трепча“.
Ново вријеме – нови људи – нове куће… Записа пјесник „Био вакат, па га више нема“.
А гимназијалке иду, дању – ноћу – кроз Тршову…
…а и кроз вријеме. „Јалијаш“ Срето и ја – заједно од првог основне до матуре и другарица за сва времена, од Пљеваља до Београда, Миланка Љиља и професорица у својој Гимназији. Наставак великог просветног стабла породице Зуковић…
Господа од Раскрснице до Чаршије. Ко би погодио да су ово фотографије из Пљеваља… од прије скоро једног вијека. Занатско–трговачка комбинација. Драгиша Росић (1906- 1994) – месар, Ваја Борисаављевић студент и Горда Бајић тргов. помоћник. Сједи Живко Н. Пејатовић студент. У средини Саво Ј. Милић, фотограф, (1907-1941), захваљујући коме је остало много сјајних фотографија Пљеваља и Пљевљака. Мајстор неимар-дипломац, три мајсторска писма, мој отац Тодор Максимов (1900–1987), са лептир машном!
Тршова улица имала је још добрих занатлија и мајстора свог заната. Чаробњаци игле, кројачи Иван Ј. Голубовић (1907 – 1978) који је занат учио код познатог пљеваљског мајстора Лаза Ненадића. Мајсторски испит и Писмо, положио је у Ваљеву. Са супругом Зором имао је седморо дјеце. Дуго година имао је радњу у Чаршији (поред кафане Бајића), која је била посебно мјесто састајања Пљевљака. Нису му сметали у раду, волио је друштво. Рушењем Чаршије прешао је са радњом у Тршову улицу. Милан Стојакановић, стари кројачки мајстор, памтим га као дјечачић, док је имао радњу поред хотела „Ловћен“ на адреси Тршова бр. 3. Помагао му је син Љубо, познат и као глумац у Позоришту.
Ато Муловић (1896 – 1981) бавио се дуго трговином. Године 1930. овладао је занатом посластичара и тим се послом бавио до краја живота. Био је познат његов ратлокум „ДУРМИТОР“, као и разне врсте колача и сладолед. Радњу је држао на Јалији, а кухиња му је била у кући у Тршовој.
Ту су и шофери браћа Хајро и Бајро Јашарбашић. Хајро је возио Ландровер Дома здравља…
Једна „екс“ гимназијалка, Тина, на писање о „мојој“ улици: „Твоја“ улица је сигурно и улица свих нас гимназијалаца, којом смо на сваком одмору журили до чаршије, као да нешто купимо, и још брже се враћали , а успут да измијенимо по неки „погледић“, умјесто данашњих порука… Том истом улицом увирали смо у корзо, величанствено и никад заборављено шеталиште…
Кроз овај прозор текло је вријеме и ђаци гимназијалци, прве и остале љубави и симпатије, доласци и одлазци… војничко одсуство, поглед у неки бољи свијет…
Мирис кухињице на тек узаврело млијеко и Тодоров сат „Тисот“ – још куца у једној београдској улици. Записа пјесник Милко Грбовић у једном хаику стиху: На гурабије мирише и дан данас креденац стари… А у шпорету се румени пита савијача…
Брали су ђаци, онако у трку, руже за своје другарице, ова је остала… тек за ово писање…
…баш као и овај групни портрет некадашњег комшилука.
…и драга успомена на оне „Тршовце“ који су нас рано напустили:
Другар и пријатељ из комшилука, разреда, Пљеваља, Београда, дип. инг Милорад Микуш Станковић (1949 -2011) и Андрија С. Кнежевић (1955 – 2006) адвокат, комшијски, кошаркашки саиграч и човјек са доста знања и из прошлости Пљеваља, о чему је оставио доста текстова, па Боре, Небојиша Геро, Џеле, Саша, Лале и Гиле… нека приме ово писање као знак захвалности и потврду незаборава.
Београд, 29.1.2021.
