Став
НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ И ВЛАСТ
Пише: Милан Кнежевић
Рафет Хусовић: Бошњачка странка је опредијељена за грађански концепт Црне Горе и чврсто стоји на том путу.
Постоји једна теза која се ових дана као несумњива демократска мантра, пред формирање нове црногорске владе, понавља у свим друштвеним сегментима – од медија до политичких партија: мањинске странке треба да буду дио власти.
Као што се у појадностављеном, по много чему примитивном, квазиполитичком дискурсу секуларност државе и одвојеност цркве и државе доживљава и објашњава као непостојање вјерских заједница у друштвеном животу, тако се учешће мањина тј. мањинских партија у власти посматра готово као обавезно, а неки иду и даље са тезом да би оно требало и Уставом прописати обавезним.
А шта ако мањинске странке неће? Из неког разлога, било ког, не желе у власт. Треба ли их, поред молбе, и натјерати?
На страну иронија, којој овдје јесте мјесто, али у позицији када се говори о првој демократској на изборима извојеваној смјени власти у Црној Гори, ослобођењу након 30, 70… или ко зна колико већ година, заборавља се проста чињеница да су све парламентарне мањинске партије које су то биле до 30. августа ове године подржавале власт ДПС-а, дајући легитимитет свему што је та власт урадила и што није урадила.
А учинци те власти нису били само извојевана државна самосталност, НАТО пакт, евроинтеграције… већ и много оног што није за понос и похвалу и што нас је чинило једном односно једином тако дугом диктатуром у Европи.
Све то подржале су мањинске партије, учествујући здушно, годинама, у конструисању и изградњи једног клијентелистичког, поданичког, слугерањског режима, у коме је напредовање у било ком послу или служби подразумијевало оданост партији и, наравно, награду од те исте партије, али из наше заједничке народне касе. Подизањем руке, континуираним и доследним, поправљао се лични положај и рејтинг, али се и урушавао положај већине, све до саме државе односно њених институција, којима су се заклињали и заклањали.
Колико примјера знамо? Безброј, рекао бих, ма колико отрцано звучало.
Нико и никад, ни из једне власти, не треба да процјењује легитимитет изабраних политичких представника мањинских народа, нити да на било који начин спутава и калкулише њиховим уласком у власт. Примјена афирмативне акције у изградњи мањинских права истинска је тековина и домет демократских и развијених друштава.
Али, кад неко готово консензуално добије такав политички капитал, да ли је примјерено да га користи на начин како су га користиле мањинске странке до сада, на начин који је потпуно супротан принципима због којих је уведен? Прецизније, да ли је примјерено да тај политички капитал доминантно бива валоризован као онај тас који на ваги стално одређује ко ће бити власт, а у нашем случају то је увијек, деценијама, био ДПС. Остало је упамћено из вица, али је дошло директно из живота: резултати избора знаће се кад буду пребројани гласови у Рожајама!
Нисам сигуран да је политичким представницима мањинских народа тај и такав терет требало, и да даље треба, стављати на плећа. Ваљда је свима јасно да је он до сада био коришћен искључиво као својеврсни параполитички модел обезбјеђивања власти за једну партију, односно једну групу људи.
Оно што се у Црној Гори десило 30. августа тешко да се, посматрајући укупни амбијент прије и након избора, може назвати уобичајеним и нормалним. Тијесна већина нове власти као да је произвела и снисходљив однос према представницима мањина, који се може посматрати и као жеља да се одмах и што прије остави пристојан утисак у јавности. Те, док се представници мањина, готово сви, фемкају као сеоске младе, са идејама и порукама које иду чак и испод граница пристојности, мало ко обраћа пажњу на поруке из „минулог рада“ актуелних мањинских партија, односно њихових лидера.
Тако је, на примјер, Бошњачка странка деценијама пружала пресудну подршку ДПС-у, упркос чињеници да се голим оком видио изборни инжењеринг као и чињеница већинске подршке грађана опозицији. На то су указивали чак и неки њихови представници, који су потом постали министри! Та Бошњачка странка својевремено је глатко одбила понуду да њену мањинску владу подржи читава опозиција, а сада такав модел нуди другим партијама. Ма колико неваспитано и политички неписмено звучала ова политичка педагогија јасно је шта је у позадини: оно што је био у стању да понуди ДПС није и неће више никад понудити нико… Требало је имати капацитета и супротставити се Партији која је била Држава сама!
Превелики терет ставио је ДПС на плећа мањинских странака, који оне објективно нису могле нити требале да понесу. Тако се дошло до модела да су грађани, припадници мањинских народа, у највећој мјери подржавали ненационалне странке, а националне странке, за које по природи ствари тај посао није, решавале су судбину власти на државном нивоу и, макар формално, најкрупнија политичка питања. Прихватајући за себе такву улогу прихватили су се и креирања политичког амбијента владајуће ведрине, што је подразумијевало и неслагање са једним добрим дијелом политичког спектра, званим опозиција, а као што су избори 30. августа показали и са већинским дијелом црногорског друштва.
Мањинске партије прихватиле су дакле лукаво и политички непоштено наметнут терет оличен у ставу „држава, то сам ја“ и „власт, то сам ја“ и како сада са њим да се носе?
Оно што нова власт не би требала и не би смјела да уради, али већ увелико ради, јесте да им такав „специјални политички статус“ продужава и подржава по сваку цијену. Па и по цијену нечасног минулог рада и нереалних политичких амбиција које су већ исказали.
Пожељно је да политички представници мањинских народа увијек буду у власти. Неопходно је да све што се тиче положаја и статуса мањина не може да буде донесено без, у највећој могућој мјери, њиховог учешћа.
Међутим, није нормално да власт на државном нивоу своју основну политичку боју добија оваквом употребом мањинских права. То није добро ни за њих ни за државу. Од њих ће направити (ако већ није) политичког хермафродита који, судећи по досадашњим учинцима, неће добра донијети ником, па ни њиховим националним заједницама. Треба ли власт опет правити по добро познатом принципу: прво у Подгорицу стиже министар из Плава, потом ужа породица, па шира. Наравно, посао и станови се подразумијевају, јесте кућа у родном крају али немају ништа у Подгорици…
Звучи смијешно, али није. Смијешне су, али само за сада, тезе попут нонсенса Рафета Хусовића на почетку овог текста, или пароле Ника Ђељошаја – о Албанцима у Црној Гори одлучиваће само Албанци.
Ма колико јеретички звучало опомињем, пошто знам да ће тема доћи на ред: вратите националним партијама борбу за национална права јер смо се, сви скупа, превише заиграли…
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
