ДЕПРЕСИЈА СА АСПЕКТА ТЕОЛОГИЈЕ – ПРОБЛЕМ ДАНАШЊИЦЕ
Пише: Др Хаџи Милош Гачевић
У данашњем времену свједоци смо да велики број људи, а поготово омладине, запада у један вид депресије. Депресија је својеврстан сигнал души о томе да се налази у невољи, да је у јадном положају. Зову је болест са хиљаду лица, мада се код сваког човјека испољава на јединствен начин. Човјек који се налазио у депресији и који је потом, с божијом помоћи, успио да превазиђе то стање, потом се с ужасом сјећа ње, као кошмарног сна. Још је Хипократ (406-357 п.н.е. ) описивао меланхолију (‘црну жуч’) као стање које је праћено аверзијом према храни, израженом несаницом, иритабилношћу и немиром. Грчки љекари тога доба су вјеровали да се депресија јавља на субстрату меланхоличног темперамента, који под утицајем планете Сатурн изазива да слезина лучи црну жуч која доводи до нерасположења. Фројд је са друге стране депресију описао као ‘агресију према унутра’, односно агресију уперену према самом себи. Психолози је описују као психичко растројство, које настаје после негативних догађаја у човјековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. Депресија је у данашње вријеме најраспрострањенија психичка болест. Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности, губитак интересовања, осјећај кривице, страха, неспособност концентрације, мисли о смрти и самоубиству, поремећен сан-несаница или превише спавања. Њени истински корјени остају у људским душама, као корјен корова који поново пушта штетне клице. Човек који хоће да се избави од туге, мора да се учи да види смисао и радост у сваком дану, часу и минути живота. Идемо у шетњу – трудимо се да на све обраћамо пажњу, да посматрамо, разговарамо с неким, тежимо да у њему видимо нешто лијепо, да нешто научимо. Депресија може бити изазвана невољама и тешкоћама. Али неког невоље повлаче у понор очаја, а други часно излазе из њих, страдања их притискају, али их не ломе. Сам човјек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања а неко, због малих непријатности, пада у депресију, очај и спреман је да одузме себи живот. Човјек почиње свега да се боји и размишља: „Шта ће се са мном десити сјутра, а шта ако се разболим, пензију нећу дочекати, шта ако ме убију, ето какве ужасе на телевизији приказују. Шта ако изгубим посао и умрем од глади, а ту још ако додаш економску кризу…“ Због страха, узнемирености, људи се боје да вјерују једни другима, да формирају породице, да рађају дјецу. Вјерник добро зна: ако помажеш другима, сам никада нећеш остати без парчета хлеба – то је закон духовног живота. Још једно пројављивање невјерја – губитак смисла живота, а управо он лежи у основи депресије: „Нема смисла живота, ја никоме нисам потребан“, итд. Веома је добро када човјек у депресији нађе посао који може да га заинтересује. Али, чак и када таквог посла нема, треба себе принуђивати к обављању неких простих послова, који не захтјевају умно напрезање. Сваки сат, или чак минут у дану мора бити нечим испуњен. Некакав ручни рад, хоби, или просто рад у кући – то је то чиме се увијек може попунити вријеме, чак и при одсуству сталног посла. Колико год да је тешко принудити себе на неки посао, то је неопходно радити. Скоро су научници пронашли и природни антидепресив. То је микробактерија „Ваке бактерија“ коју налазимо у земљи коју људи гутају или удишу када проводе вријеме у природи и раде баштенске послове. Ова бактерија стимулише дио мозга одговоран за производњу сератонина (хормона среће). Већина страствених баштована ће вам рећи да је њихов врт њихово „срећно мјесто“ а стварни физички чин вртларства смањује стрес и подиже расположење. Прочитао сам некад још један одличан савјет: „Ако сте тужни, у очају, и чини вам се да вас нико не воли – укажите помоћ ближњем, учините неко добро дјело, пожељно је некоме коме је још горе него вама“. Студије су показале да када одлучите преусмјерити вашу пажњу на нешто што је позитивно и у помагање другима, ниво вашег сератина (хормон задовољства) расте и чини вас срећним. Служећи другима ми се духовно подижемо и постепено се човјек ослобађа депресије. У хришћанству се за описивање тог душевног стања користи ријеч „униније“. То је болесно стање при коме у души прониче тужно расположење. У Светом Писму се напади депресије више пута описују на страницама Старог Завјета. Довољно је сјетити се, на примјер, цара Саула, којем су Давидови псалми ублажавали депресију. Чак и најзнаменитије особе у Библији су патиле од једног вида депресије. Јов, који је водио побожни и богобојазан живот, прошао је кроз депресиван период. „ Не почивах, нити имах мира, нити се одмарах и опет дође страхота“. ( Јов 3:26). Уколико макар површно прочитамо 42. псалам увидјећемо да је Давид био депресиван када га је писао. „Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш!“ ( Пс.42,6). Једном приликом је пророк Илија толико патио због злобе својих непријатеља да се молио Богу да му узме живот. „ Сам оде дан хода далеко у пустињу и сједе онда под једну смреку. Имао је још само жељу да умре и молио се: Доста је тога. Узми Господе живот мој; јер нисам бољи од отаца својих!“ ( 1.Краљевима 19:4). Хришћани из првог вијека су били посавјетовани да „тјеше потиштене душе“ – „поучавајте неуредне, тјешите малодушне, браните слабе, сносите свакога“. (1.Солуњанима 5:14). Израз „потиштене душе“ може се односити на оне који су привремено клонули под животним притисцима. Свети Јован Златоусти описује депресију као тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења. Она руши душевну снагу и доводи душу до крајње изнемоглости“. Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избјегао. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе – „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увијек долази утјеха. Ако се негдје од човјека узима, значи на другом мјесту му се даје. Свјетска здравствена организација данас процјењује да у овом тренутку више од 300 милиона људи широм свијета пати од депресије. То значи да се број особа са симптомима депресије од 2005. године до данас повећао за 18%. Врло је важно а не запазити да велики број наших суграђана данас пада у један озбиљан вид депресије, тонећи у њен понор, тражећи руку помоћи од некога. Стога депресија захтијева озбиљан приступ, предузети што раније препознавање и адекватно лијечење да би се избјегле могуће даље посљедице.
