СЈЕЋАЊЕ НА УБИЈЕНЕ У СЛОВЕНИЈИ 1945. ГОДИНЕ

0
742

Ових дана навршило се 78 година од великог страдања припадника Југословенске војске у Отаџбини на простору Словеније. Међу неколико хиљада страдалих Краљевих војника у мају 1945. године, нашло се и 358 Пљевљака. У вртлогу братоубилачког рата, страдали су многи недужни људи, гдје је њихова једина кривица била што нису показали спремност да прихвате нову власт коју је представљала Комунистичка партија Југославије. С друге стране комунисти су поступали по Лењиновом начелу, „онај ко није с њима, мора бити убијен“. 

Пљеваљски четници су почетком 1945. године напустили простор пљеваљског среза. Око 900 војника, подофицира и официра стигло је 8. јануара, преко Заборка у Рудо. Према бројним свједочењима, због изузетно велике борбености пљеваљских четника, Павле Ђурић у Рудом није промјенио састав Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Ђурић је у Рудом исказао велику захвалност Пљевљацима јер су током новембра и децембра 1944. године одолијевали нападима комуниста, који су покушавали да са бока нападну избјегли народ и четничке снаге у долини Лима. 

Од Рудог четници крећу кроз Босну. Воде борбе са комунистима, усташама и Њемцима. У априлу 1945. године воде главне борбе са Њемцима и усташама на Лијевче Пољу.  Пљевљаци успјевају да избјегну страдања у Старој Градишки од усташа. Пред Секулом Дрљевићем и његовим следбеницима официри: Радоман Раилић, Филип Војиновић, Милутин Јеловац, Милован Планић, Бошко Топаловић, Јосиф Жиц, као и многи други прикрили су своје официрске чинове. На тај начин су се спасили пред црногорским и хрватским усташама, које су у смрт одвели бројне официре на челу са Павлом Ђуришићем. 

По напуштању Старе Градишке, према свједоцима, пљеваљски али и други црногорски четници су се ослободили црногорских зеленаша и усташа у Окучанима. Према тим свједоцима командант пљеваљских четника, Милутин Јеловац, ликвидирао је Дрљевићевог генерала Душана Кривокапића. По његовом наређењу, Божо Бјелица, ликвидирао је са својом групом остале Дрљевићеве официре. 

Четници су потом почетком маја 1945. године стигли у Словенију. Кроз Босну и Хрватску многи су изгубили своје животе. Они који су преживљели борбе и многа страдања у Словенију су стигли у колонама заједно са многим избјеглим цивилима из Црне Горе. 

О  пљеваљским четницима и њиховом доласку у Словенију, Херцеговац Алекса Тепавчевић ће осамдесетих година прошлог вијека, у Чикагу, пишући о великом страдању, записати: „У близини нашао сам добро познате Санџаклије, борце са опсаде Немаца на Требињу (септембра 1944). То је још била једна најорганизованија група четника које сам видео у маршу преко Словеније, око 150-200 бораца, са прописним наоружањем, редом и дисциплином. Носили су српску и четничку заставу и изразито претстављали српске четнике пред словеначким народом, где су пролазили. Као да их сад гледам (после 40 година), како у двојној колони умаршираше, испод јабланова, преко поља посутог цвећем и зеленилом, у малу словеначку варош Ново Место. Милутин Јеловац њихов командант, у истом оном војничком шињелу са Требиња, поигравао је коња поред колоне и одавао лик правог српског официра из ослободилачких ратова 1912-1918. г. Словеначки народ изашао је из кућа покрај пута и са одушевљењем гледао српске четнике….” 

Од Новог Места, пљеваљски четници су кренули према Марибору. Повјеровали су комунистима да неће бити убијања па су у Марибору прихватили да уђу у логор и да предају оружје. Међутим, када су схватили да се из логара војници и официри одводе на стрелиште, добар дио пљеваљских четника ноћу врши пробој и напушта Марибор. Пробијају се до Аустрије. Из Аустрије их Енглези у возовима, на превару, враћају комунистима. Душан Барац је један од оних пљеваљских четника који је из једног од тих возова искочио. Преживио је рат. Преминуо је након шездесет година у Лондону, гдје живио и засновао породицу. Поједини свједоци су тврдили да је из воза искочио са групом четника и пљеваљски командант Милутин Јеловац. Многи су свједочили да се та група опет пребацила у Аустрију, а потом и у САД-е. Петар Војиновић, који је враћен из Аустрије у Крањ, свједочио је да од пљеваљских официра у Крањ пред комунисте нијесу стигли Милутин Јеловац и Станко Војиновић. 

Пљеваљски четници су у Словенији убијани, као и други антикомунисти, без суда и суђења. Масовне гробнице у којима почивају налазе се широм ове мале земље. Са стрелишта на Птујској Гори побјегао је Благоје Петровић. Тамо су ипак убијени бројни Пљевљаци. Комунисти нису знали за братство, кумство и пријатељство. Убијали су најближе своје без милости, а све са једним циљем да испуне наредбу својих предпостављених. O тим убиствима Михаило Минић, након што је побјегао са губилишта, свједочи: „Приведени људи на стрелишту, пркосно и поносно прилазе џелатима. Увјек свима последње речи:„Живио Краљ!“

Недалеко од мене, џелат прима калуђера Томовића и пита: „Јеси ли ти Дражин?“ Калуђер са поносом одговара „Јесам!“ Онда је џелат узвикнуо: „Да видимо хоће ли ти сада помоћи твој Бог и Дража?!“

Џелат удари калуђера у груди. Калуђер је посрнуо, а затим пао на земљу. Метак из пиштоља у главу довршио је калуђеров самртнички трзај. За њим је пао и његов друг са размрсканом лобањом. Гледам језиве призоре пред собом. У сопственој крви леже везани један за другог, са размрсканом лобањом: отац са сином, брат са братом и друг са другом. Комунисти приводе везане невине људе и зверски убијају у време када радио станице целога света објављују: „Тито је дао широку и општу амнестију”.

У Словенији је према непотпуном списку убијено 358 Пљевљака. Од јануара до маја 1945. године у пљеваљском крају од стране комуниста убијено је 121 припадник четничког покрета. Убједљива већина је убијена без суда и суђења. Током братоубилачког рата погинуло је 576 припадника комунистичког покрета, као и 748 припадника Југословенске војске у Отаџбини или четничког покрета. Мај мјесец је вријеме када треба да се сјетимо свих погинулих. Наравно, најбитније је показати поштовање према оним који су убијени у масовном погром у Словенији. 

Божидар Јеловац

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here